Family history

In order to fully understand her life’s mission, we need to briefly review her family history. Smilja Avramov was born on February 15, 1918 in Pakrac, in what was then Austro-Hungary, just before the end of World War I, to the wealthy Serbian Blagojevic family. Her childhood was marked by harmonious family relationships, but also by strict patriarchal upbringing, in which faith and attachment to the Serbian Orthodox Church played a crucial role. Her father, an engineer, educated his four children (two daughters and two sons) to develop serious work habits, a strong character and a deep sense of nationality. She completed high school in Sušak in 1936, after which she enrolled in law studies in Vienna. In college, she met her future husband, Dusko, a dedicated pre-war communist, with whom she soon married, which sparked opposition from her family.

Although relations with parents were smoothed out during one Christmas Eve, soon after the outbreak of World War II, the fall of the Kingdom of Yugoslavia and the founding of the Independent State of Croatia put the whole family at risk and put all members in great danger. Smilja ran away from Croatia with her husband, but the rest of her family was exposed to pressure and violence. Yesterday’s well-meaning Croatian neighbors and friends turned into bloodthirsty persecutors and Ustasha executioners overnight. Smilj’s father was arrested and deported to Jasenovac one night by a family friend. He was then killed in Jasenovac, and in addition to him, at least ten other members of his extended family lost their lives in the NDH in the most horrific ways possible. Much of the family’s property was confiscated, and even after the liberation and the establishment of communist rule, it was not even partially restored.

Породична историја

Да би у потпуности разумели ту њену животну мисију, потребно је да се укратко упознамо са њеном породичном историјом. Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. у Пакрацу, у тадашњној Аустроугарској, пред сам крај Првог светског рата, у имућној српској породици Благојевић. Њено детињство обележили су складни породични односи, али и строг патријархални одгој, у коме су вера и приврженост Српској православној цркви играли круцијалну улогу. Њен отац, инжењер, васпитавао је своје четворо деце (две ћерке и два сина) тако да развију озбиљне радне навике, јак карактер и дубок осећај националне припадности. Гимназију је завршила у Сушаку 1936, после чега је уписала студије права у Бечу. На факултету је упознала свог будућег супруга Душка, убеђеног предратног комунисту, са којим је ускоро склопила брак, што је изазвало противљење њене породице.

Иако су односи са родитељима изглађени током једне Бадње вечери, убрзо су избијање Другог светског рата, пад Краљевине Југославије и оснивање Независне Државе Хрватске растурили читаву породицу и довели све чланове у велику опасност. Смиља са супругом бежи из Хрватске, али остатак њене породице бива изложен притисцима и насиљу. Дојучерашње добронамерне комшије и пријатељи Хрвати претварају се преко ноћи у крвожедне прогонитеље и усташке џелате. Смиљин отац једне ноћи бива приведен и депортован у Јасеновац, и то од стране кућног пријатеља породице. У Јасеновцу је и убијен, а поред њега још најмање десет припадника шире породице изгубило је живот у НДХ на најстрашније могуће начине. Велика имовина породице је конфискована, а ни после ослобођења и успостављања комунистичке власти она није чак ни делимично враћена.

Smilja has repeatedly said in public that she knew exactly at whose house her family’s furniture, her mother’s piano and a rich collection of paintings had ended, but also that her “comrades” advised her not to talk about it too much or draw attention to it. Later, at the end of the war, she visited Jasenovac, where a former inmate, a Jewish doctor from Sarajevo who worked as a gravedigger, showed her exactly where her father ended up and described the method of execution. That traumatic experience forever marked her life and steered the direction of her academic work. After the war, Smilja Avramov became a professor of international law at Belgrade Law School, but also one of the world’s largest experts on the relatively new issue of genocide as a legal category. The categorical imperative comes in the form of dedicated and dedicated pedagogical work with students at the faculty, where she was regarded as one of the most beloved of professors, but also through the collection of historical material and scientific literature for a major study of genocide against the Serbian people in NDH. Due to her insistence on the word “genocide” in her lectures to students, and in relation for the monstrous crimes in the NDH during World War II, Professor Avramov suffered criticism from deans and colleagues at the Faculty of Law, and at one point she was expelled from the party.

The decades-long policy of silence and suppression of the truth about genocide against the Serbs in the name of false brotherhood and unity during the Titoist period led to a recurrence of the events of 1941 that Smilya Avramov as a girl survived. The categorical imperative demanded that she put all her knowledge and skills into the service of her people and her country in opposition to the false media image of developments in Yugoslavia, which was tendently created. Her book The Post-Heroic War of the West against Yugoslavia (1998) details the international context and historical circumstances in which the breakup of Yugoslavia took place. The cumulative effects of the protracted external factor process and the hasty recognition of secessionist republics, contrary to the United Nations Charter and the Helsinki Final Act, were a crime against peace, against Yugoslavia and, in the normative hierarchy of the international order, the “umbrella crime” from which all others subsequent crimes stem.

Principal Work

Professor Avramov also gave an extraordinary and comprehensive analysis of the internal mechanism of the destruction of the country with direct insight into the documents that preceded the civil war of the 1990s, given that she, as a member of the Serbian negotiating group, participated in the negotiations with the Croats agreed at the Milosevic-Tudjman meeting in Karadjordjevo, which the Croatian side left on its own initiative in April 1991, followed by attacks on the JNA barracks and the outbreak of conflict. This book is a true documentary treasure trove that not only satisfies the curiosity of lay readers interested in a better and fuller understanding of the mechanisms of crisis in which we find ourselves as a people, but also a legacy for scientists and researchers to address in the future. In addition to the 1992 Genocide in Yugoslavia in the Light of International Law, the “Post-Heroic War of the West against Yugoslavia” formed the basis of her later principal, two-volume work “Genocide in Yugoslavia 1941-1945, 1991-…”, Which constitutes a synthesis of all her acquired knowledge and the scientific endeavors, as well as the crown of efforts to tear away the suffering of her family and her people from oblivion. It should be noted that this book is of invaluable importance, as well as all others within its collected works, published by the Belgrade Academy of Diplomacy and Security, which has made a huge contribution to the culture and history of Serbs.

Смиља је више пута јавно говорила да је тачно знала у чијој кући је завршио намештај њене породице, клавир њене мајке и богата колекција уметничких слика, али и да су јој „другови“ саветовали да не говори о томе превише и да не таласа. Касније, по завршетку рата, посећује Јасеновац где јој један бивши логораш, јеврејски лекар из Сарајева који је радио као гробар, показује тачно место на коме је скончао њен отац и описује начин егзекуције. То трауматично искуство заувек је обележило њен живот и усмерило правац њеног научног деловања и рада. Смиља Аврамов постаје после рата професор међународног права на београдском Правном факултету, али и један од највећих светских експерата за релативно нову проблематику геноцида као правне категорије. Категорички императив јавља се у виду преданог и пожртвованог педагошког рада са студентима на факултету, где важи за једног од најомиљенијих професора, али и кроз прикупљање историјске грађе и научне литературе за велику студију о геноциду над српским народом у НДХ. Због инсистирања на речи „геноцид“ у предавањима студентима, а у односу на монструозне злочине на простору НДХ за време Другог светског рата, професорка Аврамов трпи критике декана и колега на Правном факултету, а у једном тренутку бива и искључена из партије.

Вишедеценијска политика прећуткивања и потискивања истине о геноциду над Србима у име лажног братства и јединства током титоистичког периода довела је до понављања догађаја из 1941. које је Смиља Аврамов као девојка преживела. Категорички императив налагао је да сва своја знања и способности стави у службу свог народа и своје земље у отпору лажној медијској слици о дешавањима у Југославији која је тенденциозно креирана. У њеној књизи „Постхеројски рат Запада против Југославије“ (1998) детаљно су приказани међународни контекст и историјске околности у којима се одиграо распад Југославије. Кумулативни ефекти дуготрајног процеса деловања спољног фактора и исхитрено признање сецесионистичких република, противно повељи Уједињених нација и завршног акта из Хелсинкија, били су злочин против мира у односу на Југославију и, у нормативној хијерархији међународној поретка, „кровни злочин“ из кога произилазе сви остали, каснији злочини.

Капитално дело

Професорка Аврамов такође даје изванредну и свеобухватну анализу унутрашњег механизма разарања државе и непосредан увид у документа која су претходила грађанском рату деведесетих година, с обзиром на то да је у својству члана преговарачке групе српске стране учествовала у преговорима са Хрватима, договореним на састанку Милошевић-Туђман у Карађорђеву, које је хрватска страна самоиницијативно напустила априла 1991. после чега су уследили напади на касарне ЈНА и разбуктавање сукоба. Ова књига представља праву документарну ризницу која не само да задовољава радозналост читалаца-лаика које занима да боље и потпуније разумеју механизме кризе у којој смо се нашли као народ, но и легат за научнике и истраживаче који ће се у будућности бавити том темом. „Постхеројски рат Запада против Југославије“ је, уз „Геноцид у Југославији у светлу међународног права“ из 1992, представљао основу њеног каснијег капиталног, двотомног дела „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991-…“, које сачињава синтезу свих њених стечених знања и научних стремљења, као и круну напора да страдање своје породице и свог народа отргне од заборава. Треба напоменути да је ову књигу од непроцењивог значаја, као и све остале у оквиру њених сабраних дела, издала београдска Академија за дипломатију и безбедност, чиме је дат огроман допринос култури сећања у Срба.