The Passing of A Great Warrior for Truth, Smilja Avramav

The Passing of A Great Warrior for Truth, Smilja Avramav

The first part of the first volume of this lavish, but at the same time sad and tedious multidisciplinary study, presents the theoretical background of genocide, a historical account of the development of the norms of new international criminal law, and the drafting and adoption of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide. The second part of the first volume is dedicated to the genocide against the Serbian people in World War II, from the occupation and division of Yugoslavia to liberation. Particularly, crimes in the German, Hungarian, Bulgarian occupied areas, as well as the genocide in Kosovo and Metohija are shown, while most of it is dedicated to genocide against Serbs in the Independent State of Croatia. The second volume is dedicated to the post-war period, the genesis of separatism, new forms of genocide, as well as the continuation of genocide against the Serbian people in areas where it was carried out during the Second World War. At the very beginning of the book, the professor talks about the specifics of the situation regarding the study of genocide against Serbs, which until recently in Serbia itself was a taboo topic:

“The genocide against Serbs was not only erased from world history, but until recently, it was also erased from our national history. In our textbooks, this phenomenon is simply omitted, it has not been found in footnotes. However, it should be said that the lack of scientifically based discussions on genocide in the former Yugoslavia is a much more complex problem than could be deduced at first glance. Academics remained silent in the face of the delicacy of the situation they faced in a skillfully revolutionary time. It is evident that without empirical research, no theoretical generalizations can be made, and in an atmosphere of false enthusiasm for the ‘brotherhood and unity of all our peoples’ there was no room for descriptions of crimes, horrific and incomprehensible to the common man. How to approach genocide beyond the possibility of its logical location in any plane of relationship: man to man, man to God and vice versa. How to explain Jasenovac and other concentration camps, and modern factories of death, Jadovno and other karst pits filled with Serbian corpses, whose existence meant the collapse of all moral rules, including metaphysical norms. It did not fit into one virtual Brozso-Kardelian world. Mention of genocide, even on the sidelines, provoked unexpectedly sharp reactions, both individual and collective. The delicacy of the situation also stemmed from the fact that a very small number of Croats, indeed very few, were in solidarity with the victims of the genocide, either as prisoners of war who refused to return home, although offered, or as guerrillas in the same ranks with Serbs and Jews. It doesn’t matter in this case; moral values ​​cannot be the subject of mathematical calculations.”

Professor Avramov ‘s large space in the book deals with the difference between war and genocide, genocide and massacre, genocide and crimes against humanity, war crimes and the Holocaust. Genocide is a unilateral mass and legal killing by the state, or its bureaucratic apparatus. Isolated massacres therefore cannot be classified as genocide. The difference is that genocide is a pre-planned and well-prepared action with a specific intent, while a massacre is a spontaneous act, a momentary operation that arises from a given moment and whose goals are limited. In this light, it should be said that the mass killings of Serbs in the NDH meet all the criteria to qualify as genocide. In her thesis, Professor Avramov categorically cites the restrictive laws enforced by the NDH on Serbs, as well as decisions and solutions that clearly were aimed at the ultimate extermination of all Serbs in territory under Croatian control.

The Collective Categorical Imperative

“Genocide is always a conscious commitment and a policy; it is never a historical coincidence,” as Irving Luis Horovic concludes, “and the establishment of a genocidal system is conditioned by the culture of one environment.” According to Professor Avramov, the culture of a nation is not determined by individual achievements in particular fields, but represents an integral phenomenon in which all segments of society are in balance. Criminal types can be found in every society, but it is not possible to develop genocidal potentials of society as a whole in societies at a higher level of political culture. The Roman Catholic Church in Croatia has a special responsibility, because religion is not only a theological system that explains man’s relationship to God, but also a moral code that regulates man’s relationship with man. Closing her eyes to this fact, as well as the direct involvement of clergy representatives in massacres, the Roman Catholic Church in Croatia transformed itself into a powerful machine of spiritual aggression through propaganda and giving “forgiveness” to Ustasha slaughterers, but also through the action of baptizing the Serbian people. Smilja Avramov states that the baptism was intended only for Serbs, but not for everyone. The principal position of the government was to translate into Roman Catholicism the poor. Commoners were considered to have a low educational level, so it was assumed that they would be ready to follow the Ustasha policy for small concessions. “Teachers, popes, merchants, wealthy craftsmen and peasants, and the intelligentsia in general, should be rejected except in cases where their personal integrity is truly demonstrated” was published as official guidance in Catholic Gazette No. 31, 8 August 1941.

У првом делу првог тома ове раскошне, али истовремено тужне и мучне мултидисциплинарне студије представљене су теоријске поставке геноцида, историјски приказ развоја норми новог међународног кривичног права и израда и усвајање Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Други део првог тома посвећен је геноциду над српским народом у Другом светском рату, од окупације и поделе Југославије до ослобођења. Посебно су приказани злочини на немачком, мађарском, бугарском окупираном подручју, као и геноцид на Косову и Метохији, а највећи део посвећен је геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској. Други том посвећен је послератном периоду, генези сепаратизма, новим облицима геноцида, као и наставку геноцида над српским народом на просторима у којима је спровођен и током Другог светског рата. На самом почетку књиге професорка говори о специфичности ситуације у вези са проучавањем геноцида над Србима, који је донедавно и у самој Србији био табу тема:

„Геноцид над Србима није избрисан само из светске историје, него све донедавно био је избрисан и из националне историје. У нашим уџбеницима тај феномен је просто изостављен, за њега се није нашло место ни у фуснотама. Међутим, треба рећи да је недостатак научно утемељених расправа о геноциду у некадашњој Југославији много сложенији проблем, но што би се то, на први поглед, могло закључити. Научни радници остајали су неми пред деликатношћу ситуације са којом су били суочени у једном вешто изрежираном револуционарном времену. Евидентно је да се без емпиријских истраживања не могу вршити теоријска уопштавања, а у атмосфери лажног заноса о ‘братству и јединству свих наших народа’ није било места за описе злочина, стравичних и несхватљивих обичном човеку. Како прићи геноциду ван могућности његовог логичног лоцирања у било којој равни односа: човека према човеку, човека према Богу и обрнуто. Како објаснити Јасеновац, и друге концентрационе логоре, те модерне фабрике смрти, Јадовно и друге крашке јаме пуњене српским лешевима, чије је постојање значило крах свих моралних правила, па и метафизичких норми. Није се то уклапало у један виртуелни брозовско-кардељевски свет. Помињање геноцида, чак и на маргинама, изазивало је неочекивано оштре реакције, индивидуалне и колективне. Деликатност ситуације произилазила је и из околности да се један број Хрвата, истина веома мали, солидарисао са жртвама геноцида, било као ратни заробљеници који су одбили да се врате кућама, иако им је то нуђено, било као герилци кои су се нашли у истим редовима са Србима и Јеврејима. Није у овом случају битан број; моралне вредности не могу бити предмет математичких калкулација.“

Професорка Аврамов велики простор у књизи посвећује разлици између рата и геноцида, геноцида и масакра, геноцида и злочина против човечности, ратних злочина и холокауста. Геноцид је једнострано масовно и озакоњено убијање од стране државе, односно њеног бирократског апарата. Изоловани масакри зато не могу да се подведу под појам геноцида. Разлика је у томе што је геноцид унапред планирана и добро припремљена акција с одређеном намером, док је масакр спонтани акт, тренутна операција која произилази из датог тренутка и чији су циљеви ограничени. У том светлу, треба рећи да масовна убиства Срба у НДХ задовољавају све критеријуме да буду квалификовани као геноцид. Професорка Аврамов у својој сгудији таксативно наводи рестриктивне законе које је НДХ спроводила над Србима, као и одлуке и решења која су за јасан циљ имала коначно истребљење свих Срба на територији под хрватском контролом.

Колективни категорички императив

„Геноцид је увек свесно опредељење и политика, он никада није историјска случајност“, како закључује Ирвинг Луис Хоровиц, „а успостављање геноцидног система је условљено културом једне средине“. Притом, култура једног народа, како тврди професорка Аврамов, није одређена индивидуалним достигнућима у појединим областима, него представља интегрални феномен у коме су сви сегменти друштва у равнотежи. Криминалне типове је могуће пронаћи у сваком друштву, али у друштвима на вишем степену политичке културе није могућ развој геноцидних постенцијала друштва као целине. Посебна одговорност лежи на римокатоличкој цркви у Хрватској, јер религија није само теолошки систем који објашњава односе човека према Богу, него и морални кодекс који регулише односе човека према човеку. Затворивши очи пред том чињеницом, али и директним учешћем представника клера у покољима, Римокатоличка црква у Хрватској претворила се у моћну машину духовне агресије кроз пропаганду и давања „опроштаја“ усташким кољачима, али и кроз акцију покрштавања српског живља. Смиља Аврамов наводи да је покрштавање било намењено само Србима, али не свима. Начелан став владе био је да се у римокатолицизам преведу сиромашни слојеви. Рачунало се са ниским образовним степеном ових слојева, па се претпостављало да би они били спремни да за ситне уступке безрезервно следе усташку политику. „Учитеље, попове, трговце, богате обртнике и сељаке, и уопће интелигенцију треба заобићи сем у случајевима када се доиста покаже њихова особна честитост“ објављено је као званично упутство у Католичком листу број 31, од 8. августа 1941.

Верски и политички поглавари НДХ, Алојзије Степинац и Анте Павелић
Religious and political leaders of the NDH, Alojzije Stepinac and Ante Pavelic

In the mass daily killing of Serbs, described and documented by Professor Avramov, it was difficult to draw a precise line between war crimes and crimes against humanity. Serbs were massively killed along all lines. The focus of collective terror was the planned and organized genocide perpetrated by the NDH. With a detailed chronological account of the formation of the NDH, its organizational structures and conceptual foundations, numerous terrible testimonies of all the camps in its territory, Professor Avramov introduces us to a declassified archival material containing little known information about the cooperation of communists and Ustashas, ​​the ties of the NDH leadership with the British intelligence, but also the poignant testimonies of contemporaries, perhaps the most striking impression being the testimonies and letters of Italian soldiers kept in the State Archives of Italy in Rome today. In his report of June 16, 1941 on the situation in Knin, the commander of the Italian Sassari Division, General Marticelli, described the animal bestiality of the Ustasha, noting that this act had caused a sense of contempt and disgust among the Italian authorities and soldiers. Giuseppe Angelini, an officer in the Italian Re Division, describes: “Thousands of Jews were deported to the island of Pag to be slaughtered or buried alive; Thousands of Serbs blinded and abused; entire families massacred, with no difference in gender and age. I decided to photograph such horrific episodes. Ancient hatred, racist and religious, erupted with all their anger at the sight of agitated Italian soldiers … “The Italian Occupation Command delivered over 8,000 photographs through the government in Rome of data on those killed and murdered, but, as Professor Avramov further states, Yugoslavia and Serbia has never had the political will to obtain this material and eventually use it in criminal proceedings.

The death toll in NDH territory has not been formally established to date, not because there is no data and documentation, as is often claimed, but because there is no political will. The State Commission for the Determination of the Crimes of the Occupiers and their Aides was formed in 1945, but abolished as early as April 12, 1948, not by accident. There was no definitive report on the number of casualties resulting from the source material, mainly from intelligence sources and the testimony of the inmates. The strategy of oblivion was designed deliberately and skillfully implemented in Broz Yugoslavia, in the name of the false “brotherhood and unity of all its peoples and nationalities”. The karst pits, with tens of thousands of victims, were paved, according to Broz, that execution sites across Croatia remained unmarked and even dishonored. The Jews paid tribute to their victims, identified them, erected magnificent museums for the victims of the genocide in Jerusalem and Washington, dedicated a “Remembrance Day” to the victims, to which they must pay deep tribute. But in these museums, there is little mention of Serbian victims of genocide, even in cases where they were put to death together and laid in the same pits. This sin need not be attributed to the Jews; sin falls on the soul of the Serbs.

We have adopted without protest a strategy of oblivion and manipulation of our own history, which will have its epilogue in the degradation of the nation we are surviving today and the hypocritical shift of responsibility from executioner to victim. When the issue of genocide against the Serbs was finally raised in the mid-1980s, a morbid game of numbers (Zerjavic, Kocovic, Tudjman, Kuharic, etc.) ensued, which was in function of what would follow in the 1990s. Today, a new strategy is being implemented: the relativization and rejection of all guilt. Before the end of the war, the Ustashas destroyed traces of their crimes, but there are first-rate sources in the archives of Rome, Berlin (Freiburg), London and Washington. There is an Archive of Yugoslavia with 3000 boxes, an archive of the Military History Institute, and finally local archives of Serbian communities in Croatia, which were, for the most part, transferred to Belgrade in the early 1990s. There are numerous acts with hundreds of identified victims as well as executioners.

У масовној свакодневној погибији Срба, коју описује и документује професорка Аврамов, тешко је било поставити прецизну границу између ратног злочина и злочина против човечности. Срби су масовно гинули по свим линијама. У жижи колективног терора налазио се планирани и организовани геноцид који је спроводила НДХ. Уз детаљни хронолошки приказ формирања НДХ, њених организационих структура и идејних основа, бројних страшних сведочанстава о свим логорима на њеној територији, професорка Аврамов нас упознаје са декласификованом архивском грађом у којој се налазе мало познати подаци о сарадњи комуниста и усташа, везама врха НДХ-а са британском обавештајном службом, али и потресна сведочанства савременика, од којих можда најупечатљивији утисак остављају искази и писма италијанских војника који се данас чувају у државном Архиву Италије у Риму. Командант италијанске дивизије „Сасари“ генерал Мартичели у свом извештају од 16. јуна 1941. о ситуацији у Книну описује животињску бестијалност усташа, уз констатацију да је овакав поступак изазвао код званичних италијанских органа и војника осећање презира и гађења. Ђузепе Анђелини, официр у италијанској дивизији „Ре“, описује: „Хиљаде Јевреја депортовани су на острво Паг да би били заклани или живи закопани; Хиљаде Срба ослепљених и злостављаних; читаве породице масакриране, без икакве разлике у погледу пола и доба. Одлучио сам да такве стравичне епизоде фотографишем. Древна мржња, расистичка и религиозна избијала је са свим својим бесом пред очима пренеражених италијанских војника…“ Команда Окупационих снага Италије је преко владе у Риму доставила преко 8000 фотографија са подацима о убијенима и извршиоцима убистава, али, како професорка Аврамов даље наводи, у Југославији и Србији никада није постојала политичка воља да се до тог материјала дође и да се евентуално употреби у кривичним процесима.

Број жртава на територији НДХ до данас није званично утврђен, не зато што не постоје подаци и документација, како се често тврди, него зато што не постоји политичка воља. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, формирана је 1945, али је укинута већ 12. априла 1948, не случајно. Изостао је коначан извештај о броју жртава до кога се дошло на основу изворне грађе, претежно из обавештајних извора и сведочења преживелих логораша. Стратегија заборава осмишљена је плански и вешто спровођена у Брозовој Југославији, у име лажног „братства и јединства свих њених народа и народности“. Крашке јаме, са десетинама хиљада жртава, забетониране су, по налогу Броза, стратишта широм Хрватске остала су необележена, па чак и обешчашћена. Јевреји су се одужили својим жртвама, идентификовали их, подигли су величанствене музеје жртвама геноцида у Јерусалиму и Вашингтону, посветили „Дан сећања“ на жртве, на чему им треба одати дубоко признање. Али у тим музејима мало је помена о српским жртвама геноцида, па ни у случајевима где су заједно пошли у смрт и положени у исте јаме. Тај грех не треба приписати Јеврејима; грех пада на душу Срба.

Прихватили смо без протеста стратегију заборава и манипулацију сопственом историјом, што ће имати свој епилог у деградацији нације коју данас преживљавамо и хипокритском пребацивању одговорности са џелата на жртву. Када је коначно средином осамдесетих покренуто питање геноцида над Србима, уследила је морбидна игра бројкама (Жерјавић, Кочовић, Туђман, Кухарић итд), која је била у функцији онога што ће уследити деведесетих. Данас се спроводи нова стратегија: релативизација и одбијање сваке кривице. Усташе су пред крај рата уништиле трагове својих злочина, али постоје прворазредни извори у архивама Рима, Берлина (Фрајбурга), Лондона и Вашингтона. Постоји Архив Југославије са 3000 кутија, архив Војноисторијског института, па коначно локални архиви српских заједница у Хрватској, који су, добрим делом, пренети у Београд почетком деведесетих. Постоје многобројна дела са стотинама идентификованих жртава, али и џелата.

Споменик Камени цвет у Јасеновцу
The Stone Flower Monument in Jasenovac

State-of-the-art technical tools and available materials make it possible to reach approximately the exact number of victims of genocide in NDH. General Gleiss von Horstenau quotes 750,000 Serbs killed in his memoirs. According to Italian sources, that number exceeds one million. The Jerusalem Memorial Center in Jerusalem rests on the motto: “Let us give the dead the name and place of eternal rest.” A collective grave was erected in the Hall of Remembrance, where the names of the camps and the execution sites were written, and the eternal flames burning. The Serbian people did not honor their victims in a dignified and civilized way, and until it does, it is unlikely that it will escape from the collective trauma it entered in the last decade of the Twentieth Century. It is our collective categorical imperative, and the work and moral example of Professor Smilya Avramov can serve as a valuable guide to this path of national awareness and healing.

Marko Tanaskovic, Stamp / New Standard

Савремена техничка средства и доступна грађа омогућавају да се дође до приближно тачног броја жртава геноцида у НДХ. Генерал Глајз фон Хорстенау у својим мемоарима наводи цифру од 750.000 уморених Срба. Према италијанским изворима, тај број премашује један милион. Меморијални центар Јад Вашем у Јерусалиму почива на геслу: „Дајмо мртвима име и место вечног починка“. У „Дворани сећања“ постављен је колективни гроб, где су записана имена логора и стратишта и где гори вечни пламен. Српски народ није се одужио својим жртвама на достојанствен и цивилизован начин, а док то не учини, тешко да ће изаћи из колективне трауме у коју је ушао у последњој деценији XX века. То је наш колективни категорички императив, а дело и морални пример професорке Смиље Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на том путу националног освешћења и оздрављења.

Марко Танасковић, Печат / Нови Стандард

[sg_popup id=465]

Pages: 1 2 3


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *